Superpriroda

Olja o ovoj celini

U okviru svih fenomena koji me opčinjavaju i koje je moje slikarstvo obuhvatilo, bilo je neminovno da se dođe do superprirode, do pojma superprirode, i ko je predstavlja. Ko je predstavnik superprirode? Jedan od mogućih odgovora dao je film sa Supermenom. Supermen je mogao da leti sam, bez krila i aviona, jer je imao osobine koje još ljudski rod ne poseduje. Činio je dobra dela i njegova dobrota je išla do požrtvovanosti. Znači, ideja superprirode obuhvatala je to neko nadbiće, biće četvrte dimenzije, možda biće koje će doći i koje preko slika može da bude najavljeno. Prvo kao ideja, a onda i izgledom i, kao mogućnost – kao neko ko je već tu, ko je poneo tu misiju natčoveka, nadžene, nadbića.

Anđeli su deo superprirode. To je poseban sektor koji obuhvata čitave vojne strukture, hijerarhije, anđele važnosti, anđele po zaduženju, po funkciji. Postoji jedna čarobna knjiga, enciklopedija, Rečnik anđela – uključujući i pale anđele Gustava Dejvidsona. Ova knjiga je obuhvatila sve ono što se do sada nije znalo... Počelo je od toga, kao i sve knjige koje su strašno važne, od tog prvog pitanja. Kako su se anđeli zvali? Koliko ih je bilo? Niko nije imao odgovor. I onda je došla knjiga koja je dala odgovor.

Iz Oljinih zapisa o delima

Vrhovno biće pripada možda najlepšem periodu mog života, kada sam u knjizi Rečnik anđela otkrila sve o anđelima: imena, azbuku, zaduženja prema ljudima, drugim anđelima… Ja sam do tada već dobrih deset godina slikala anđele, ali je sada odjednom o njima pronađeno sve osim njih samih. Ne postoji nijedna slika, ne postoji niko ko je njih prizvao, da ne kažem naslikao, jer bi to bilo vulgarno reći. Oni do sada nisu postali vidljivi.

Radeći po ko zna koji put ovu sliku, pročitala sam da se očekuje dolazak Kosmičkog princa. Veoma mi se dopao taj izraz, na kraju kao i činjenica koja putem slike može da postane stvarnost. Radeći je, shvatila sam da, zapravo, on treba da bude budući transplantator ljudske vrste u drugim oblicima, mestima i vremenima. I onog trenutka kada sam izgovorila i zapisala reči da je to trenutak ljudskog tela pred njegovo konačno dezintegrisanje, pred njegovu transplantaciju u drugo vreme i mesto, tog trenutka sam tu sliku završila. Supermen bi trebalo da bude dovoljan sam sebi – u kapsuli u sleđenom položaju, spreman za lansiranje, probijanje barijera do drugih galaksija, njemu je i belo platno previše. Glava i pogled Supermena treba da donesu nekakav mir, neko drugo vreme u kome on treba da ostane tako zaleđen, a onda samo njegove ruke i noge pokazuju taj grč koji vezuje telo za zemaljske okvire, jer glava uvek ima tendenciju da se odvoji od zemlje i od tela, ali telo je ono koje trpi sve moguće pritiske i zakone gravitacije.

Sa Anđelima je krenulo početkom rata, vrlo lično, vrlo tragično, možda i sebično. Jer, kad je rat počinjao, bilo mi je jasno da dolazi strašno vreme, da će biti dugotrajno i da za nas neće biti rešenja. Da ćemo mnogo da postradamo. Tražila sam spasonosnu ideju, kako da omekšam situaciju, kako da preživimo. Imali smo pravo da preživimo, da ne potonemo u svet užasa koji je bio na svakom koraku. Jedini spas je bio da se obratim anđelima, poimence. I tako je krenula serija od dvanaest anđela, dvanaest imena, dvanaest boja, dvanaest zasluga, dvanaest sektora. Onda sam im dodavala uloge, tako da su postajali još univerzalniji nego što su bili u toj njihovoj hijerarhiji, podeli, dodavala sam im još više činova, još više zaduženja, još više posla oko nas. Tako smo preživeli rat.

Pored prvih dvanaest anđela, morala sam da napravim mnogo njih, jer su svi ljudi želeli svog anđela, da ga ponesu u Australiju, Tasmaniju, Rusiju. Tako su oni postali svetski putnici, misionari. Niko se nikada nije žalio da mu taj moj anđeo nije doneo nešto dobro. Ja sam verovala u njih!

Ovo je priča o templarima, o Pusenu i njegovom učešću u Sionskom prioratu, o tajni mesta Renl-Šato, kojoj se često vraćam, kao i pejzažu i rečenici o Arkadiji, o raju, sa te četiri osobe gde uvek nalazim da su dve slične nekim osobama koje znam ili sam znala. Možda će neko drugi prepoznati druge dve osobe. Kao da je ova forma tih osoba neka večna forma.

Teme većine mojih slika zapravo su se prelamale ka kraju drugog milenijuma i izazovima novog vremena, i cela serija slika bila je u naslućivanju vremena koje je dolazilo. Dolazak trećeg milenijuma bio je u najavi dolaska novog Hrista. Ideja mi je bila da novi Hrist mora biti i novo biće, s drugačijom odećom i drugačijim izgledom. I zato je središnji deo slike namenjen veličanstvenom proizvodu prirode – mozgu, a kao prateći element svih događanja jeste pojam lepote.

Mozak nikada nije ljubomoran na drugi mozak. Pravi, pametni mozak raduje se kada drugi mozak nešto dobro smisli, kao da je on sam smislio. Uopšte mu nije važno da baš on nešto zamisli, važnije mu je da to nešto bude smišljeno.