Poslednja kontrola

Olja o ovoj celini

Poslednju kontrolu vidim kao čovekovu pozitivnu akciju koja bi obuhvatila poslednju etapu pred finalno „pakovanje“ čoveka na velikoj traci vremena i ljudske evolucije. Ovo podrazumeva korekciju svih faza čovečanstva u razvoju kroz koji smo prolazili: novo oblikovanje tela i čula spolja i iznutra putem spoja visoke tehnologije, visoke moralne kriterijume i opšti planetarni cilj.U okviru ove poslednje kontrole kontaktori su vrsta potpore, koji bi omogućili rađanje, makar, i ideje, a kasnije i razradu u realizaciji, što bi bio pomak ka savršenstvu tela i duha – ono što je bila ideja Boga – da se napravi savršen čovek. Kontaktor je višedimenzionalna predstava jedne meke mašine ljudskog oblika. To je mašina u obliku velike fotelje koja prati oblik tela kao otisak u vosku, testu ili glini s daljinskim upravljačima u rukohvatima fotelje, postavljenim kao klavirske dirke. Pomoću njih čovek pojačava dodir, pritisak magnetnih i električnih impulsa struje niske frekvencije na akupunkturne tačke tela radi aktivnog dejstva kao pomoć telu da bude otporno, zdravo i da mozak funkcioniše savršeno. Opremljena je svim onim čime telo ne raspolaže, osim u oblicima medicinskih terapija koje deluju parcijalno. Do sada se samo radilo na mišićnoj masi, a ne i na mozgu. Ta mašina ne bi zamenila čoveka, već bi zajedno s njim stvorila i podstakla jedan novi odnos humanizacije osećanja, uključujući sve delove tela, aktivirajući centre koji su uspavani, koji postoje, a za koje ne znamo da postoje. To se može postići ako bi se neko setio da projektuje i sastavi mašinu za prihvatanje ovakvih mogućnosti. Pre svega, kontaktor je izmišljen kao produžetak čula, kao kreator novih čula, novih vizuelnih mogućnosti, kao čovekov prijatelj.

Iz Oljinih zapisa o delima

Ovo je nastavak jednog crteža istog naslova. To je bio jedan od najčudnijih dana u mom životu: napravila sam pet remek-dela u jednom danu. Jedno od tih je crtež Otac s leđa. Nisam verovala da je moguće da se u jednom danu tako nešto uradi. Od tih pet koji su se rasuli, ostao je jedan crtež koji je potom doveo i do istoimene slike. Odlazak očev, 1963. godine, stavio je tačku na jedno poglavlje našeg života ispunjenog emotivnošću. Otac na slici razlikuje se od onog na crtežu, malo je drugačije rešena sredina tela, suština bića, ali on ostaje u mom vidokrugu „snimljen“ s leđa.

Jednom u budućnosti kontaktor će predstavljati neko stanje između života osobe na Zemlji i onoga što ta osoba do sada nije bila. Kontaktor će nam omogućiti pristup novim čulima, a iz toga će proizići i novo uvećanje prostora. Kontaktor nas uvodi u svet tišine, magije, nepoznatog, u svet bez čula, u svet novog izgleda predmeta, u svet obojenih i zakrivljenih linija, u svet vanzemaljske geometrije.

Načelno, svi Trkači koje sam uradila do danas postoje kao princip brzine, kao stizanje do cilja pre vremena, postavljanje cilja kao način života, nečega što želi da se postigne, dostigne i prestigne. To je način mišljenja, napor koji se čini. Kaže se da svi idu na zeca jer je to stvorenje potpuno bezazleno i pruža najmanji otpor, pa tako niko i ne ide na tigra nego uvek na zeca. To je nešto najtužnije na ovom svetu, i zato je i zec uz jednog od mojih Trkača. Svi moji Trkači imaju neki udaljeni cilj, čak i oni koje vidimo s leđa, trče ka cilju. Na kraju trkači postaju i kosmonauti i pitanje je u kom obliku i na koji način će u drugim, novim prostorima trčati. Ali, trčati se mora.

U osvitu televizije, kada je ona još imala ideju da bi trebalo da bude nešto važno u smislu komunikacije, edukacije i dobrih namera, Maršal Makluan mi se učinio kao neko ko je shvatio vreme i o njemu govorio na jedan posebno jasan način. Pitam se da li bi, da je danas živ, Makluan morao da redukuje prvobitno sabiranje utisaka, jer je televizija definitivno izgubila svoj prvobitni sadržaj, značaj i ideju. Ostala je na nivou zabave, na nivou rijaliti šoua, besmisla ljudskog dna. Nije dala dobar podatak ni o sebi, ni o svetu. Promašila je svoju prvobitnu funkciju.

Moj odnos prema prirodi bio je vrlo očigledan. Moglo bi se reći da je bio nežan. Možda je to najnežniji dodir superprirode i prirode, ali pokazalo se da su se odjednom spojile prava priroda i ona druga, tehnološka, koja je rezultat ljudskog uma, koja je donela veliki pomak, veliku mogućnost, čak i bez mog naslućivanja. Desio se jedan novi spoj, visoka tehnologija je mnogo posle ove slike upotrebila upravo ovcu za jedan eksperiment, čega smo mi bili svedoci ovih godina – to je bio klon, kloniranje, jedan drugi pogled na ono što je do tada bilo zacrtano kao jedina mogućnost nastajanja života. Tu je prednost slike – da nagovesti nešto što mi još nismo imali u svesti da će se desiti.

Moj odnos prema prirodi na ovoj slici očitava se kao spoj dve, u to vreme, nemoguće situacije, a danas već moguće – kao spoj nečega iz kosmičke ere sa ovcom koja je prva predstava umetnosti ovog sveta koji mi znamo i koji traje nekoliko hiljada godina, jer je ovca prva skulptura životinje koju je čovek oblikovao. To je spoj prapočetka i ovog sadašnjeg trenutka, spoj u nežnom dodiru, kao laserom, koji donosi njihovo uzajamno prožimanje. To nije laser opasnosti nego svetlosni spoj kosmonauta i tih bezazlenih, divnih bića koja nikad nisu zla, ne ujedaju, nisu nervozna. Jer ovca ima dobru narav i čudesan mir.

U istoriji umetnosti se pojavilo novo odelo, novi čovek, nova situacija, definitivno do sada nenaslikani. I kao po jednom nepisanom pravilu, niko na to nije obratio pažnju. To nije postala tema umetnosti, niko to nije slikao, kao da se to nije ni dogodilo. A sigurno da je u posmatranje televizijskog prenosa spuštanja Armstronga na Mesec bilo uključeno milionsko gledalište. Shvatila sam da je za mene, kao nekog ko registruje događaje, realnost, irealnost, ovo tema koja mora da bude u fokusu jednog slikara. Čak pop-artisti u Americi, kojima je sve vreme bio pred očima, nisu ništa zabeležili; njima je bila važnija jedna kutija za prašak i jedna supa nego jedan astronaut. To je bio jedini razlog zbog koga je moja grafika ušla u Metropoliten muzej, jer kad su videli da sam naslikala astronauta, rekli su mi: „Pa mi ovo nemamo.“ Naravno da nemaju kad ga niko nije naslikao, kao da ga niko nije ni video, kao da do tada nikad nije ni kročio na Mesec.

Morala sam, naravno, da mu dodam atribute. A šta bi bio atribut jednog kosmonauta nego biblijska jabuka i njeno filozofsko značenje? On je u svom okruženju morao da se vrati do Eve da bi se krug evolucije i završio.