Biografija

Olja Ivanjicki: skulptor, slikar, pesnik, kolumnista, kostimograf, dizajner – renesansna ličnost

1. 1931

   Rođena je u Kraljevini Jugoslaviji u gradu Pančevu, kao kćerka ruskih emigranata iz carske Rusije – Veronike Mihajlovne Pjotrovske i majora Vasilija Jakovljeviča Vasiljenko-Ivanjickog, koji su utočište posle Oktobarske revolucije pronašli u Srbiji.

2. 1936

   Majka umire mlada, od tuberkuloze u 27. godini. Posle majčine smrti ostali su sačuvani njeni crteži koje je radila u sanatorijumu. Traganje za majkom – prelepom, otmenom, ćutljivom i setnom – jedna je od osnovnih priča na Oljinom razvojnom putu. O tome svedoče mnoge Oljine fotografije na kojima ona liči na osobu iz vremena majčine mladosti i Valentinovih filmova. Dobar deo njenog autoportretskog slikarstva vuče korene iz te potrage za izgubljenom osobom, iz nasušne potrebe da naslika majčin lik.

3. 1937

   Otac se trudio da njegova kći ima toplinu i osećaj porodične atmosfere, pa su s njima uvek živele i neke stare Ruskinje, emigrantkinje. „Već u šestoj godini su mi govorili: ’Dugme ušij sama’.“ I ona je to činila, shvatajući da je sama. Kasnije će izjavljivati: „Sve sam sebi sama.“

4. 1941–1944

   Za vreme ratnih godina otac je prodavao sve vrednosti iz kuće kako bi imali od čega da žive. I pored toga, stalno su bili gladni. U oktobru 1941. godine, Nemci su u Kragujevcu streljali sedam hiljada ljudi. Olja se seća dana kada su streljani kragujevački đaci sa svojim profesorima, jer su tada i u njihov stan upali Nemci i hteli da odvedu oca. „Ja sam, s nekim životinjskim instinktom, osetila opasnost, i uspela, na nemačkom jeziku, da izmolim da mi ostave tatu, govoreći da je on emigrant, beli Rus. Bili su, valjda, fascinirani time što dete govori njihov jezik, i nisu ga odveli. To je za mene bila prva dobit od učenja jezika, jer je otac insistirao da, od četvrte godine, pored ruskog učim nemački i francuski.“

   Otac je u tim teškim godinama počeo da obrađuje baštu, da gaji povrće. Olja je pomagala. „I danas znam svaku baštensku biljku. To su za mene bića koja žele da se rode, da porastu, da se afirmišu. Strašna je žudnja tog semena da mu se desi život.“

   Otac je držao časove matematike i time nastavio da se bavi do kraja života, pa je kasnije i Olja počela da predaje matematiku njegovim malim đacima. Sedeći pored njega, mnogo je naučila. „Prenela sam matematiku na svoje slike, kao i simetriju. Svaku sliku započinjem da radim u sredini i svaki detalj na njoj odgovara nečemu u koordinatnom sistemu. I tek kada završim sliku, vidi se taj sistem, precizan i jasan. To je vrhunska matematika, moja matematika.“

5. 1945

   Olja je krenula u školu slikanja kod gospođe Ljubice Filipović, minhenskog đaka. Leti su svi slikali u jednom karakterističnom kragujevačkom dvorištu. Zimi je, u malu skromnu sobu, dolazila samo Olja. Ona nije odustajala.

6. 1950

   Maturira u Kragujevačkoj gimnaziji.

   Upisuje vajarstvo na Akademiji likovnih umetnosti Univerziteta u Beogradu. Dolazeći na polaganje prijemnog ispita, na prvom spratu Akademije „srela se“ s Mikelanđelovim Mojsijem. Zavetovala mu se da, ako ne bude primljena, nikad više neće ući u ovu zgradu.

   Iz tog vremena je i Titova bista koju je izvajala još pre upisa na Akademiju.

   Njeno prvo tematsko opredeljenje u skulpturi bila je mitologija, i u tom periodu nastali su mitovi o Sizifu, Edipu, egipatskim pisarima, faraonima, Ikaru... ali bila je opčinjena Egiptom. „Sve je počelo u spoju astronomije i umetnosti. Kad pogledate istoriju umetnosti, vidite da se ona vrlo malo bavila ’pogledom u nebo’. Uglavnom je to bila umetnikova neposredna okolina. Jedini izuzetak je Egipat koji se bavio kultom mrtvih. Dopada mi se kako su Egipćani rešili pitanje nasledstva, na kome je čitavo čovečanstvo bazirano. I ja bih volela da sve moje stvari tog jednog dana ostanu sa mnom.“

7. 1955

   Diplomirala je na Akademiji likovnih umetnosti u klasi prof. Sretena Stojanovića.

   Rusa, Leonida Šejku (1932–1970), slikara i diplomiranog arhitektu znala je iz studentskih dana. Budući da je živela u veoma skromnoj sobici, posle završene Akademije više nije imala prostor u kojem bi vajala. „Šta da vajam, kome da vajam? Počela sam da slikam gledajući kako to radi Šejka, s kakvom strašću slika. Viđali smo se svaki dan.“

   Prvi put izlaže svoja platna na XX izložbi Udruženja likovnih umetnika Srbije u Beogradu (ULUS).

8. 1956

   Počinje prepiska između Olje i Šejke, koja će trajati pet godina. Plamtela je njihova ljubav osvetljavajući njihov profesionalni i ljubavni zov.

9. 1957

   Završava poslediplomske studije na Akademiji likovnih umetnosti Univerziteta u Beogradu u klasi prof. Sretena Stojanovića.

   Prva samostalna izložba održana je u galeriji ULUS-a.

   U susretima sa Šejkom rađa se ideja o avangardnoj grupi Mediala. Olja je bila jedina žena u grupi i njen tipičan predstavnik sa „nervom buntovnog intelektualca“.

   Prvi put putuje u Pariz i Ahen (mali nemački grad u kome se rodio Karlo Veliki) s prijateljem Bertom Hovenom, Nemcom, koga je upoznala u Beogradu. Ovde radi prve nacrte za Teutu. Počinje da razmišlja o tome kako bi bilo kad bi trajno ostala u Nemačkoj.

   

10. 1958

    Mediala je počela slavno, velikim nastupom ove grupe – izložbom u Domu omladine. Olja i Šejka su izložili svojih osamnaest objekata u stilu budućeg pop-arta.

    U oktobru Olja i Bert obilaze južnu Italiju i Pompeju. Kupajući se u Tirenskom moru, Bert nestaje u iznenadnoj oluju i davi se u dramatičnim okolnostima pred njenim očima. Kroz melanholično stanje polusna prolaziće neko vreme. Ovaj događaj je nagoni da veruje da godine koje se na kraju završavaju osmicom donose loš ishod. I to će joj se u životu ponavljati.

    Stanje u kojem se nalazila prizvalo je tugu iz detinjstva i sve je, nekako, stalo u dva rana platna: autoportret u liku Mona Lize i Leonardova seansa. „Te slike su bile izraz kompletnog očajanja. One su tu da me podsećaju na ono vreme, kao neki zapis mudrosti i meditacije. Od njih se nikada i ni po koju cenu ne bih odvojila.“

    I odjednom pravi sebi „ekstravagantan“ podsetnik gde zapisuje: „Kako živeti otmeno: malo govoriti, činiti poklone, posedovati lepotu, izgledati odsutno, imati gavrana, pozivati samo na ručkove, nositi somot i prozirne tkanine crne, bele i srebrnastozlataste boje, krzna i nojevo perje, pomagati siromahe, ubediti pčele, gljive i trave da rade za mene, voleti što duže Albinonija, Leonarda, pingvine i svoj put usavršavanja – i sve to beležiti.“

11. 1959

    Radi skulpture u enformelu, asamblaži i sliku Kanon brzine. Princip brzine kod nje ima nešto od „futurističke zaluđenosti i sve je u nekoj uskovitlanosti i pokretu“.

12. 1960

    Useljava se u stan – atelje na tri nivoa, smešten na grebenu desne savske obale. I danas živi i radi u ovom prostoru na Kosančićevom vencu broj 19, beogradskom Monmartru.

    „Znam da je geografski položaj Beograda posebno važan. To je energentska transverzala preko planete. I kada se pogleda globus, vidi se kako Beograd korespondira s ostalim tačkama na jednoj putanji koja se ne računa ni uporednicima ni meridijanima – to je vazdušni, ptičji i duhovni koridor.“ Odavde će svakodnevno gledati ušće dveju reka i pitati se kako se most nije desio na tom mestu. Pošto se nije desio, ona će ga predložiti i projektovati početkom trećeg milenijuma.

    Za njen atelje je rečeno da je školjka s biserom i da su njeni projekti stalno „u toku“. Odavde objedinjene odlaze njena stvaralačka snaga i misao, samo za nju emitovane iz kosmosa, pretočene u slike. I one odavde putuju u muzeje, galerije, domove, ustanove širom sveta.

13. 1961

    Prepiska s Leonidom Šejkom završena je 6. septembra.

    „Kako objasniti u sebi svoje biće. Ja sam medijum za sebe neistražen; stvarajući sebe, ne stvaram li nešto i oko sebe, mimo svesti, nešto što ne govori o meni, indiferentno, ali paralelno sa mnom. Svoj duh upoznajemo čitavog života. Ti si mi otkrio jedan od mogućih svetova, ali svoj svet ja moram postići sama sa sobom, a cena za to je samoća.“

14. 1962

    Bila je prvi jugoslovenski umetnik koji se sa stranom stipendijom uputio na drugi kontinent. Odlazak u SAD kao stipendiste Fordove fondacije otvara joj vrata najvažnijih muzeja, u kojima je „sakupljeno pola svetskog blaga“.

    U to vreme stasava najbolja generacija koja lansira pop-art umetnost u Americi. „Pop-art je za mene bio jedan predah, ispitivanje jednog područja koje mi je bilo nadohvat ruke. Taj pravac se kod nas pojavio već 1958. na izložbi Mediale i trebalo je samo usvojiti novo ime i sačekati sedam godina da se konstatuje da mi ne zaostajemo za zapadnim kolegama iz 1960–1962.“

15. 1963

    Jedno životno poglavlje ispunjeno dubokim emocijama zaustavlja se očevim odlaskom u večnost. Portret oca u gipsu (1955) i slika Otac s leđa (1969) prerastaju u njena živa sećanja.

    Počinje da pakuje svoje prve „kofere“ u koje ređa odabrane starudije i otpatke sadašnjosti, detalje uglavnom odbačene i neupotrebljive. Mediji su sa čuđenjem objavljivali da je najvrednija nedeljom, kada đubretari imaju slobodan dan. Pravi „pravi“ đubretarijum – da ništa pretvori u nešto.

    Oformljuje svoje prve „fioke“ u koje smešta nasumice odabrane časopise, plakate, postere, isečke iz novina i sve što joj dopadne pod ruku iz Gutenbergove galaksije. Izjavljuje da ima čitavu istoriju sveta u svojim fiokama. „Roba iz fioka“ ostaje joj baza inspiracije do danas.

    Kako su zvanična likovna scena i kritika ostale gluve i slepe na nove avangardne pojave jugoslovenske umetnosti sakupljene oko Mediale, Olja i Kosta Bradić, slikar iz Beograda, organizuju „put ka slici“ – rasprodaju slika. Bio je to nezapamćen događaj: od samog jutra su se pravili redovi pred galerijom na Kosančićevom vencu; publika je ulazila, posmatrala, razgovarala s autorima, mnogi su kupovali slike i na kredit. Ovo je izazvalo i neočekivanu pažnju novinara.

    „Postavilo se pitanje kakve i koje slike interesuju kupce. Ja sam uspela da proturim ono što sam htela. Počeli su da mi veruju da na slici ne mora da bude cveće, mrtva priroda, pejzaž. Slikala sam astronaute, vanzemaljce, sve što sam volela da bude viđeno, da bude prepoznato. Da se osvoji nova teritorija.“

16. 1964–1965

    Po povratku iz SAD Olja ponovo šokira javnost samostalnom izložbom pop-arta u Grafičkom kolektivu u Beogradu, gde je izložila slike i nekoliko objekata. Tokom izložbe organizovala je javne rasprave s publikom na temu šta sve može da bude umetnost, pozivajući pri tom i kritičare na „dvoboj“.

    Dok je izložba podelila Beograd na dva tabora, „Njujork tajms“ je afirmativno pisao o prvom jugoslovenskom pop-art umetniku.

    Bila je prva koja je pravila izuzetne i „hrabre“ hepeninge u Beogradu. Napravila je lutku, svoju dvojnicu u prirodnoj veličini i obukla je u svoju haljinu. Lutka je smeštena u kolica, stavljen joj je šlem na glavu i jedan mladić ju je provozao kroz ceo grad. Kada je pristigla u galeriju, ljudi su počeli da joj daju poklone, što hepeningom nije bilo predviđeno. „U to vreme je vođen rat u Vijetnamu i u znak protesta protiv američke agresije poželela sam da je spalimo, kao što se jedan budista spalio. Pred galerijom smo lutku polili benzinom i zapalili.“

17. 1965–1966

    Sledili su novi hepeninzi: u vreme dece cveća Olja prekriva cvećem lutku iz izloga koju je našla na otpadu; Mamutski hepening s amebom – srebrnim najlonom u obliku amorfnog kruga u koji se ulazilo s električnim lampama gde su pravljeni pokreti koji su od kruga činili amebu; ljudi-šnitovi, Mona Liza, senke, svetlo; Tajna večera, koju je servirala na srebrnim stolnjacima u svom dvorištu; Neronove svetkovine… „Sastajali smo se, dogovarali, bili siromašni, ali bogati idejama i njima se prosto razbacivali. Ja sam to nazvala Oluja mozgova.“

    Performans je za Olju bio određena vrsta sinteze u umetnosti. Za otvaranje prvog Bitefa u Beogradu pripremila je performans Pet tona mraka. Bila je to instalacija od velikih mekih tuba koje su visile u mraku, pod „tapaciran“. Publika u tami nije znala kuda se kreće, u šta udara. Za jedan od Bitefa spakovala je u velike tegle sve što može da klija i raste, predviđajući velika zagađenja i život u staklenim baštama.

    „Ništa nije bilo lako. Ni smisliti, ni odraditi. Hepening ne možeš sam da izneseš, moraš imati saradnike, to je isto što i spremiti pozorišni komad: pisati muziku, praviti kostime, obojiti pola ulice, ofarbati drveće...“

    Performans je bio savršen povod za malograđansko-sindikalni skandal i tekst. Tako važan iskorak na domaćoj likovnoj sceni dočekan je s porugom. Njeni umetnički podvizi odigrali su se pre no što je vreme bilo sazrelo da ih razume i prihvati. Malo je njih reklo da viziju i senzibilnost Olje Ivanjicki moramo tražiti na nešto drugačijoj talasnoj dužini! ... gde je dosledno iskorišćeno načelo jedinstva suprotnosti“ (Josip Depolo, 1969).

    „Primedbe koje su tada upućivane na moj račun, talas gneva, čaršijskog ogovaranja – učinili su da se povučem.“ Zbog toga su sledećih sedamnaest godina Beograđani bili uskraćeni za njene hepeninge. U zamenu za njih dobili su veliki broj njenih intervjua. „To je takva količina reči da je to zastrašujuće.“ I, „hoću da kažem – ja sam preko intervjua – opstala! Trajala sam tako što me je uvek neko nešto pitao i slikala sam neumorno.“ Tada se okrenula svojim boljim „sagovornicima“ – Leonardu da Vinčiju, Pijeru de la Frančeski, Mikelanđelu...

    

18. 1966–1967

    Tokom boravka u Njujorku, vođena stopama Leonardove inženjerije, počinje da se bavi mašinama budućnosti. Radi na projektu Kontaktori, koji su pored crteža mahom rađeni u kombinovanoj tehnici. Tada nastaje njeno platno Ikar.

19. 1968

    Izlaže u centru „Linkoln“ u Njujorku. Po povratku odlazi u Rim, gde ostaje šest meseci u ateljeu nemačkog slikara, doktora filozofije i levičara 1968, Volframa Valnera. Oni zajedno istražuju nove mogućnosti slikarstva, tehnike i kolorita, uz malo romanse.

    Posle trideset godina ponovo se „pronalaze“ preko Interneta. Dopisuju se od tada svakodnevno, pa i danas razmenjuju profesionalna saznanja i radove.

20. 1969

    U leto, 20. jula, u svom potkrovlju u Rovinju, posmatra TV prenos spuštanja „Apola 11“ na Mesec. Bilo je to otelotvorenje njenog desetogodišnjeg opredeljenja za astronautiku. Bila je euforična i kao ljudsko biće i kao slikarka. Od tada je trajno fascinirana elementima tehnike, očarana velikim mehaničkim konstrukcijama, kinetičkom realnošću sveta. Prepisuje prognoze i hipoteze o lečenju još neizlečivih bolesti. Iste godine slika Nila Armstronga.

21. 1970

    Počinje rad na slikama prepunim ličnosti kao što su Mantenjin Hrist, Mao, Kisindžer, Ču Enlaj, Tito, Direr... Formati su sve veći, teme sve angažovanije, vezane za političke događaje sveta. Olja postaje hroničar svoga vremena.

    Povodom posete američkog predsednika Niksona bila je pozvana na prijem kod Josipa Broza Tita. Tom prilikom upoznaje obojicu, kao i Henrija Kisindžera. Ovaj susret joj je poslužio kao povod da naslika Kisindžera. Ubrzo je pozvana kod američkog ambasadora Lorensa Iglbergera, u njegovu beogradsku rezidenciju gde upoznaje Nelsona Rokfelera. Listajući katalog njenih slika, on je odlučio da kupi sliku Kisindžera. Pozvao ju je da ga poseti kada dođe u Njujork.

    Ubrzo je otputovala, javila se sekretarici i zakazala sastanak za nedelju dana. Dan uoči zakazanog susreta, Nelson Rokfeler je nađen mrtav. To je navodi na zaključak da se uvek u njen ljubavni i umetnički svet, a sada i poslovni, umeša ironija sudbine. Pred samu realizaciju događaja dolazi do njegove negacije.

22. 1974

    U Beogradu dobija nagradu publike na XI oktobarskom salonu.

    „Ima dve vrste publike – jedna je neobaveštena, sve joj je novo i nepoznato, a druga je razmažena, pa je može uzbuditi samo nešto izuzetno“, zaključuje Olja. Znatiželju čaršije za njen intimni život okretala je ka svom radu: „Intimni život ću srediti kad uradim kapitalno delo.“

    Ona se u svakoj prilici u intervjuima s novinarima fotografiše ispred svoje slike, pa je rečeno da je umetnica koja je najviše unovčila svoje lice. „Najčešće viđam svoje lice, i zato ga i slikam.“

    Ona je prva, znatno pre svojih kolega, shvatila da umetnik sam sebi mora da bude menadžer, i dokazala da nepogrešivo precizno osluškuje i prepoznaje vreme u kom živi – vreme marketinga.

    Povodom samostalne izložbe u galeriji „Heritejdž“ u Torontu, gde je izložila i slike Kisindžer i leto 72 i Trkač, kritičarka časopisa „Toronto star“ Lota Dempsi izjavljuje da „Olja Ivanjicki pripada najbriljantnijim umetnicima Evrope. Ostvarila je svoj sopstveni neorealizam na očaravajućim mističnim slikama izloženim u Torontu“. („Toronto star“ 22. oktobar 1974)

23. 1975

    Počinje da slika prvi deo triptiha Dvadeseti vek. Ličnostima koje su obeležile vek baviće se narednih dvadeset pet godina.

24. 1977–1978

    Crta svakodnevno. U Njujorku izlaže seriju crteža salamandera koje doživljava kao inkarnacije Marsela Dišana.

25. 1978–1979

    Kao gostujući profesor učestvuje u programu „Artist in Residence“ Fulbrajtove fondacije na Rhode Island School of Design u SAD. Boraviće u SAD bezbroj puta, gde je prisutna kao umetnik više nego bilo gde drugde, a njeni radovi će se naći i u Njujorku: grafika On, 1966. u Metropoliten muzeju, i Skica za skulpturu, 1962. u Muzeju moderne umetnosti (MoMA).

26. 1982–1983

    Radi platna Raspeće i Hrist 2000, potencirajući prisustvo ženskog elementa. „Mora se nadoknaditi ono što je prvenstveno u religiji propušteno – nerešeno žensko pitanje. Bog je bio sam i veruje se da je ostao sam; veliki je usamljenik. Imao je sina koji se rodio na čudan, nezemaljski način. A religija poštuje ženu samo kao majku. I to je jedina uloga koja joj je data.“

    Smatra da je žena-slikar u nezavidnom položaju u odnosu na muškarca jer ravnopravnih odnosa nema. Žene nemaju pojma o muškarcima, a muškarci nemaju pojma o ženama. To je totalni nesporazum. Ženskoj strani je uvek teže zbog gomile poslova i obaveza za koje se jednostavno smatra da pripadaju ženskom rodu.

27. 1987

    Iako smatra da su u svetu slike muškaraca slikara uvek skuplje, njena slika Pogled s desne strane je najskuplje prodata slika na aukciji nad Atlantikom u avionu JAT-a. „Inače, nikada se ne zna koliko će jedna slika vredeti u budućnosti. Tako fantastičnu cenu ne mogu da postignu ni dijamanti, ni automobili, ni avioni... I nema kriterijuma koji bi mogao da potvrdi da li će jedna slika biti u rangu Mona Lize.“

28. 1988

    Dobija prestižnu Sedmojulsku nagradu. Likovna kritika je i dalje nezainteresovana za njen rad i ona shvata da postoji veliki nesporazum između stvaralaca dela i onih koji njihov rad ocenjuju.

    „Likovna kritika je najviše uradila za sebe. Postala je moćna, kritičari važniji od slike. Od njih zavisi i kakva će umetnost biti cenjena. Pitala sam se kako je moguće da jedna čitava generacija kritičara nasedne jednom falsifikatoru Vermera. Svi su se divili. To kazuje da je njihovo znanje naučena konvencija, a ne poznavanje suštinske razlike između remek-dela i prosečnog dela. Stvoren je takav sistem da svi u lancu zarade od slike, a najmanje onaj ko je sliku stvorio. Umetnika stalno neko kontroliše, usmerava. Uvek je tu neki ’vrhovni’ koji vas gleda. To je jedino Kafka osetio. Umetnik mora stalno da bude budan, svih 24 sata.“

29. 1988–1989

    Radi veliki triptih Bitka na Kosovu. „Šesto godina od bitke je veliki datum. Datumi određuju našu sudbinu. Bitka koju sam naslikala može da se odigra i sutra, a ne samo juče. Ljudi i konji su simboli za sva vremena. Jedino što ostaje iza nas je krv.“

30. 1991–1994

    Ratno okruženje, sankcije i raspad Jugoslavije zadržavaju je duže u Beogradu. Slika ciklus na temu zalivskog rata u Iraku, a potom veliko platno Simetrija rata, koje se odnosi na rat u Jugoslaviji. Učestvuje u preko sto pedeset humanitarnih aukcija slika, objavljuje antiratne tekstove, podržava proteste, ali izostaje njena politička angažovanost. I umetničke klanove je uvek izbegavala jer su i oni politika u malom.

31. 1995–1996

    Slika drugi deo triptiha Dvadeseti vek i vraća se proučavanju Sfinge.

    Veliki povratak skulpturi dokazala je skulpturom Merkur od četiri metra, u bronzi, koju je radila za poslovni centar u Beogradu.

32. 1998

    Olji je pisana reč, kao gradivni materijal, bila bliska od njene rane mladosti – pisala je dnevnike, vodila petogodišnju prepisku sa Šejkom, dopisivala se s onima koje je odabrala, ostavljala zapise i beleške u raznim periodima i na različite teme, i sve vreme „slikala“ poeziju. Prvi put je njena poezija objavljena u knjizi Videla sam pre i posle.

33. 1999

    Bombardovanje Srbije provodi u Beogradu i slika treći deo triptiha Dvadeseti vek.

    „Bili su to dani poslednjeg proleća u drugom milenijumu kada su 24. marta 1999. godine NATO avioni počeli da bombarduju Beograd i celu Srbiju svih 78 dana. Našli smo se na đubrištu svetskog uma, pravde i takozvane humanosti. Počela sam grozničavo da slikam 19. aprila – načinjen je korak napred u istrajavanju i preživljavanju. Tokom bombardovanja naslikala sam veliko platno WINDOWS 99. Slika je u stvari treći deo velike kompozicije Dvadeseti vek, počete još pre četvrt stoleća.“

    Po istraživanjima Međunarodnog biografskog instituta iz Kembridža u grupi je od dve hiljade svetskih intelektualaca.

34. 2001

    Radi skulpturu vojvode Stevana Šupljikca za Pančevo. Skulptura je postavljena na trgu ispred nekadašnje Ruske bolnice u kojoj se Olja rodila.

    Nezadovoljna višedecenijskim odnosom svih ruskih vlasti prema emigrantima koji su zbog „tuđe greške morali da napuste domovinu i da im deca žive van nje“, ona se obratila Vladimiru Putinu, kao predsedniku Ruske Federacije.

    „... Ja sam kći ruskih emigranata iz 1918. godine. U vašoj i mojoj nesuđenoj zemlji odnosi snaga, misli i ideja danas su promenjeni. Možda je trenutak da se i nama koji smo daleko desi to nešto, barem emotivno, a ne samo onima koji su tu živeli. Do sada nisam bila u vašoj zemlji jer sam smatrala da treba da dođem na poseban način, da znam da sam se vratila. Ne da gledam Ermitaž i Crveni trg kao turista. Ja odbijam da budem taj turista. To mora da bude drugačiji povratak. Jer ta moja i naša patnja je bila ogromna.“

    I dalje na tom planu ništa nije rešeno. Četiri godine kasnije Olja će prvi i jedini put posetiti Rusiju.

35. 2003

    Učestvuje na internet-konkursu Projekat za novi WTC u Njujorku – nove kule na mestu Bliznakinja srušenih 11. septembra 2001. Poneta je neočekivanim uspehom, jer je njen projekat Big Apple Twins – Ground and Sky Zero Memorial osvojio najviše glasova publike širom sveta.

    Svemirska agencija NASA je ime Olje Ivanjicki upisala u vremensku kapsulu koju su potom sonde položile na tlo planete Mars. Olja predlaže NASI da raspiše konkurs za buduće građevine na Marsu i upućuje im svoj projekat za izgradnju muške i ženske zgrade.

    Nastaje njena slika Dnevnik Marsa i Olja sve vreme profetski tvrdi da će prvo povrće na Marsu 2013. godine biti Solanum Persicum, tj. paradajz.

36. 2004–2005

    Otkriva nova interesovanja u arhitekturi. Radi projekat opservatorije u Peruu.

    Učestvuje na Trećem Pežoovom konkursu za projekat automobila bliske budućnosti.

    Radi projekat Most za Beograd – Vremenska kapija Beograda.

37. 2005

    Olja se oprobala i kao kostimograf i dizajner cipela u Narodnom pozorištu u Beogradu za operetu Slepi miš Johana Štrausa.

    Krajem godine dizajnira odeću za modnu reviju Tesla, povodom sto pedeset godina od rođenja Nikole Tesle, za prestižnu modnu kuću MONA iz Beograda. Prikazivanje modne revije u Moskvi bio je razlog njene prve i jedine posete Rusiji.

38. 2006

    Postavljena je za art-direktora novoosnovanog Salona muzeja Mediale, čiji je jedan od osnivača.

    Jedan je od osnivača Niš art fondacije koju pomaže „Philip Morris International“ u aktivnostima na afirmaciji umetnosti, i to prevashodno mladih umetnika.

39. 2007

    Dizajnira modnu kolekciju Njegoš, ponovo za MONA, inspirisana crnogorskim vladarom i pesnikom Njegošem, povodom sto šezdeset godina od objavljivanja Gorskog vijenca u Beču.

    Osniva Fond Olge Olje Ivanjicki, s nadom da će jednoga dana prerasti u Muzej Olje Ivanjicki. To bi bilo ostvarenje zamisli iz prvih dana njenog umetničkog rada.

40. 2008

    Iz štampe izlazi knjiga Večni uslov, zbirka Oljinih pesama u proznom ritmu. „Ovde je reč o događaju ravnom objavi jedne nove poezije. Lucidnom ironijom, raspusnom imaginacijom i originalnom misli, Olja se osvedočuje kao savremeni, ženski Faust“ (Srba Ignjatović, „Večernje novosti“, 2008).

    Radi na arhitektonskom projektu Plavi dijamant za izgradnju velikog studentskog grada na desnoj obali Dunava, nedaleko od Beograda.

    Olja je nezaobilazni deo onoga što se zove društveni život u Beogradu. Uvažava kolege i prijatelje i odaziva se njihovim pozivima da otvara izložbe, da promoviše knjige iz oblasti njoj bliskih, da zasađuje prve stabljike širom zemlje, da krsti decu, da prisustvuje premijerama, prijemima, koktelima, godišnjicama i – da slika.

    U desetinama kilograma tekstova u dnevnim novinama i najrazličitijim časopisima, ona je uvek prisutna i uvek ima šta da kaže. I uvek radoznala i zapitana.

    „Treba postavljati pitanja i tragati za odgovorima, ako ih ima. Zašto je čovek smrtan? Možda bi mogao i duže da traje? Svako takvo pitanje uključuje Boga, ali ga istovremeno i isključuje. Zašto su nebeska tela daleko? Otkuda prvobitni, veliki prasak iz koga je nastao svet? Šta se skupilo oko njega kad ničega nije bilo? Možda je nastao iz osećanja, jer osećanje ne mora da poseduje telo, ono poseduje samo sebe. Možda je to bio prapočetak osećajnosti, trajanja. A trajanje jeste svrha svega.“

Iz arhive Fonda

Arhiva Fonda Olge Olje Ivanjicki

Više o Olji, fotografije i priznanja: Olja Ivanjicki. Dela po celinama: Dela.