Pop i neo pop art

Olja o ovoj celini

To je bio period burnih šezdesetih godina kada je nastao američki pop-art i hepeninzi koji traju u jednom razvijenom obliku i danas. Kao stipendista Fordove fondacije 1962. godine imala sam priliku da otkrijem novi pogled na svet, što bi se reklo, pogled sa strane, ne pogled muzejskih vrednosti, nego pogled ulice, života koji teče, predmeta koji okružuju sve nas. To su predmeti koji do tada nisu imali nikakvu funkciju, bili su, u stvari, namenjeni otpadu.

Vrativši se u Beograd, htela sam da stvorim predmet tadašnjeg trenutka ali u našem vremenu, ne američki, već naš predmetni svet. I počelo je moje traganje za odbačenim predmetima po ulicama, prikupljanje starih kofera sa tavana, iz podruma, raznih fioka u koje sam sve sama pakovala. Pakovane su stvari koje, pak, niko ne pakuje u kofer. To su bila posebna pakovanja za jednu vrstu večnosti, pre svega tih samih predmeta. Jer, oni se iz tih kofera ne vade. Ti predmeti ostaju tu zauvek. I sve su to bili čarobni crni predmeti, osim jednog koji je bio oranž i imao je originalnu etiketu Sankt Peterburga. Ja sam ga nazvala „Kofer ruskog generala“.

Moja žudnja za Rusijom i tim odlascima Rusa uvek je bila prisutna u mojoj duši. To je bio moj omaž Rusima koji su morali da napuste svoju domovinu u tom jednom koferu starog ruskog generala. Zato je za mene pop-art imao poseban prizvuk istorije, naime istorije ljudi koji su posedovali te predmete.

Iz Oljinih zapisa o delima

Ovo je zbirna slika okarakterisana kao „razlika u sličnostima“ – devet istih formata na istu temu: čovek s leđa. Za mene je čovek s leđa uvek predstavljao posebnu enigmu, možda zato što tako nikad nije bio naslikan u istoriji umetnosti, kao vodeći lik, kao osoba koja bi trebalo da predstavlja nešto što definitivno ne bi mogla predstavljati s prednje strane. Čovek s leđa je „zahvatio“ ogromno vreme na mojim platnima i na mojim crtežima. On je predstavljao, s jedne strane, možda svoju suštinu, a s druge – suštinu onoga što misli. Jer ono što misli jeste tamo negde s leđa, u tom predelu glave.

Predskazivači su poneli svoju ulogu kontrolora. Svaki od njih pojedinačno je imao svoju ulogu:
prvi, drugi, treći i četvrti – kontrola
peti – onaj koji odlučuje,
šesti – onaj koji završava
sedmi – poslednja kontrola,
osmi – onaj za slučaj opasnosti
deveti – onaj kroz koga se prolazi. U godinama koje su sledile ostala su samo dva: Drugi i Peti. Drugi je preuzeo ulogu Devetorice, takva mu je bila sudbina. Takva je sudbina slika – da ostane samo deo, kao što danas vidimo da od Leonarda skoro ništa nije ostalo, da je njegova Tajna večera hiljadu puta preslikana neukim rukama. To je najveća ironija – da ono što je bilo najbolje prekriju oni koji nisu tome dorasli. Uloga Devetorice je, kao po nekom zakonu predviđanja, naslikana tada, a dešava se svih ovih godina koje su došle. Uloga Kontrolora je dobila globalnu funkciju. Sve se kontroliše, svako je kontrolor onog prethodnog.

Onaj koji je odlučivao sedamdesetih godina, doneo je kapitalne odluke. On je doneo sve ono što danas živimo i što ćemo eventualno živeti sutra. Tada su donete, skoro bi se moglo reći, sve odluke, svih loža, svih tajnih, javnih društava, na svetskom planu. Dalo se naslutiti da tokove života na Zemlji neće biti moguće kontrolisati, da ono uređenje koje je tada vladalo, bez obzira na titularnu podelu sveta, neće moći da upravlja svetom. I danas se to očituje, danas smo mi u svetu koji se otima kontroli. Kontrola je sada srazmerna broju stanovnika. Za svakog stanovnika potreban je jedan kontrolor. Sistem osmatranja, osluškivanja, registracije oslušnutog, viđenog, fotografisanog, zapisanog, rečenog, snimljenog – umnožava se. Obilje materijala je potrebno za onoga koji vrši kontrolu nad kontrolorima. Moglo bi se reći da je danas u opticaju globalna mreža informacija, ali i ona postaje nedovoljna.

Predviđam jedan novi veliki sastanak onih koji će doneti odluku za novi period od trideset godina.

Na početku svog školovanja pitala sam se šta slikati i vajati i, na kraju, zašto to raditi. Tada mi se činilo da mitovi i božanstva donekle daju odgovor, jer na mitovima može da se izgradi deo opusa koji kasnije ima opravdanja. Moja avantura s mitovima krenula je u skulpturi. Birala sam Tetisa, Sizifa, Edipa. Ono što nisam mogla da izvajam bio je Ikar koji je trebalo da leti, a u skulpturi to nisam mogla da predstavim. On je mogao da se predstavi samo kako leži, kad je već pao. Jedna od prvih slika koju sam napravila bio je Ikar, ali ne ovaj nego jedan manji, „vršnjak“ Teute. Ovo je drugi Ikar, koji je poprimio nešto od op-arta, nešto od optičke zamke koja se probijala kratko vreme u doba pop-arta. Dobio je ta optička krila, kao neki padobran, a telo je ostalo u padu. Krila su mu pomogla da ne bude do kraja sve tragično.