Leonardova godina, vek, milenijum

Olja o ovoj celini

Neko me je pitao zašto Anno di Leonardo? Zato što su sve godine njegove, ali da bi se jedna godina proglasila njegovom, potrebno je da se ona izabere u nizu vekova i možda milenijuma koji protiču. Jednostavno treba da je tako proglasimo, za sebe. Jednostavno je došla ta jedna rečenica – 2003. je Godina Leonarda. Možda je izazov toj godini bila izložba Leonarda u muzeju Metropoliten, i moja žudnja da odem i to vidim bila je ogromna. Ali nisam uspela da otputujem. Tu svoju žudnju za Leonardom morala sam da ispunim na drugi način, da stvorim svog Leonarda.

Moj odnos prema Leonardu ima šest nivoa. Prvi nivo je moj lični odnos prema Leonardu, prema njegovoj umetnosti i onome šta ja mogu u toj umetnosti. Drugi nivo je brisanje vremenske distance između dva života u raznim periodima. I to je pitanje ogromne nade. Treći nivo je duhovna reinkarnacija. Četvrti nivo ostavljam otvoren. On je verovatno zbir prva tri, i još ponečeg u najavi. Peti nivo je direktna teleportacija slika. Kao danas televizija, sutra će, možda, biti moguća teleportacija direktno iz mozga. Šesti nivo je Mona Liza i njeno okruženje. Ona je prošla kroz mnoge naknadne obrade umetnika sve do današnjih dana. Ono što su pokušali dadaisti destrukcijom, Dišanovim stavljanjem brkova Mona Lizi, i kasnije je mnogi prikazivali kao Staljina, gorilu, Hilari Klinton... načinilo je uvod u svetsku destrukciju do danas, naročito kad je u pitanju umetnost koja se ili ruži ili beskrajno falsifikuje. Moj odnos prema Mona Lizi bazira se na Mona Lizi kakvu je naslikao Leonardo. Ona se izborila za svoje mesto u svim vremenima, a jedino njeno okruženje doživljava promene. I ja joj dočaravam okruženje novog doba.

Trudila sam se da se moj odnos prema umetnosti očitava upravo preko odnosa prema Mona Lizi i da to bude ljubav u kojoj je isključena destrukcija.

Iz Oljinih zapisa o delima

Teuta je nastala u Ahenu. Bila sam opsednuta skulpturom kraljice Ute sa katedrale iz Naumburga. Imala sam utisak da ličim na nju, a i moj prijatelj Bert Hoven zvao me je Uta, jer mu je to bilo lakše da izgovori nego Olja. I pošto sam doživela Nemačku kao zemlju bajki, jer je Ahen u šumovitim predelima, htela sam da počnem da slikam. S vajarstvom je bilo teško u to vreme, nije se moglo mnogo postići. Htela sam da počnem sa slikarstvom, ali tako da u jednoj slici završim sve, da ona obuhvati i početak i kraj i da bude savršena na način Mona Lize. Uzor mi je bio Leonardo. Koristila sam isti pejzaž kao i Leonardo. Bert je kupio najbolje boje. Posle sam sliku nastavila da radim u Beogradu. Radila sam je tako da izgleda kao da je stara, da liči na slike starih majstora. I namenila sam joj da, u svom budućem životu, stoji pored Mona Lize. Neke slikarske ambicije su i moguće. Slikarstvo ima prednost – dobro može da se ostvari i bude vidljivo. Snovi se, recimo, zaboravljaju, maštanja menjaju oblike, predmete želja, a kada se napravi slika, ona postaje univerzalni zakon. I jedino se pitamo kako je čovečanstvo postojalo pre te jedne slike i kakvo bi bilo kasnije bez nje. To nisu isti životi; jedni su posebno obogaćeni tom jednom slikom.

Meni je oduvek bilo jasno da je za čovečanstvo jedino rešenje kosmos, iz koga smo došli i ka kome opet stremimo. Zato je moja druga Teuta, koja je varijacija na ahensku Teutu, u društvu jednog kosmonauta.

Tema je jasna. Ovde sam se ubacila u seansu Leonardovog slikanja ili razgovora sa Mona Lizom. Sećam se kad sam sebe naslikala, to je bio jedan od najveličanstvenijih trenutaka mog života. Pošto sam bila na samom početku, ne dovoljno vešta, ništa nije garantovalo taj trenutak. Volim da podvučem da za neke slike, koje i same hoće da budu naslikane, ne treba ni tri minuta da bi bile završene. Tako sam tada sebe naslikala za tren. Nisam mogla da verujem da sam to postigla.

U to vreme smo radili male kutije, kao čin neke posebne magije. I ja sam imala tu malu kutiju. Na slici držim kristal koji nudim Leonardu. To je kristal budućnosti.

Kanon brzine je imao više varijanti, sa četiri ličnosti, pa sa udvojene dve ličnosti, kao kloniranje, koje u vreme nastanka ove slike nije postojalo, osim u mašti. Udvajanje je nagovestilo današnje vreme. Na ovoj slici pre finalnog izgleda bio je i kosmonaut, ali sam ga skinula jer mi nije uspeo. Slikanje neba je za mene bilo divan trenutak. Onda se nametnulo pitanje šta da bude na stolu, jer je ovo varijanta Tajne večere. A uvek kad jedem bananu, pomislim da je jedna njena kora sačuvana i na slici.

Dame sa hermelinom bile su i moj spas i moj spoj s Leonardom. Bez obzira na to što svi „upotrebljavaju“ Mona Lizu, ja sam najviše „zloupotrebila“ Damu sa hermelinom, možda više zbog hermelina, nego zbog same dame. Taj spoj je čaroban, kao i priča koja prati sliku i legendu o hermelinu koji će pre dopustiti da ga lovci uhvate nego da isprlja svoje lepo krzno. Leonardov hermelin u rukama Cecilije Galerani, jedine žene za koju se verovalo da ju je Leonardo voleo, poručuje da je njena čast neukaljana. Ako sam pretpostavila da je Leonardo imao vezu te vrste – ljubav prema toj ženi – mislila sam da mogu na taj način da ga prizovem. Jedne noći sam rekla: „Hajde da crtaš sa mnom“ – i kad god sam radila Damu sa hermelinom, ponavljala sam taj poziv njemu. Napravila sam ih nebrojeno, godinama sam ih crtala i slikala. Među mojim Damama sa hermelinom bila sam i ja sama, i Sofija Loren, čak i jedan moj prijatelj koji je fizički ličio na Leonarda da Vinčija.

U Godini Leonarda prelistane su sve stranice njegovog opusa, ali nisu sve ušle u nju. Uzela sam crteže – nisam imala pravo na slike – i od njih sam pokušala da napravim slike. A Poklonjenje mudraca se računa kao jedna nedovršena slika, a ona je bila skoro kao crtež; on nije stigao, ili nije hteo, da je oboji. U tehnologiji renesansnih majstora ostalo mi je nejasno, a nisam imala koga ni da pitam jer ne bih dobila odgovor, zašto su prvo sve morali da iscrtaju pa da posle oboje. Jer ono što je najlepše na Mikelanđelovim i, manje, na Leonardovim slikama jeste ono što oni nisu stigli da oboje. To je ono olakšanje u odnosu na slike koje su potpuno završene, popunjene.

Radeći ovu sliku, došla sam do novog pitanja: šta se sve radi Mona Lizi iza leđa? Mona Liza je na slici uvek morala da bude sa desne strane, i ta desna strana je počela da me uznemirava, da mi stvara određenu nelagodnost. Zašto ona mora da bude sa desne strane, zašto da ne bude u centru ili sa leve strane, što bi bilo lakše za odvijanje neke priče ispred nje. Nije logično da bude sama, morala je da bude svedok, posmatrač, kontrolor stvari koje se sad dešavaju, a na koje nije imala uvid iz onog svog vremena, i produžavanjem uloge slike preko simbola – a Mona Liza je jedan od simbola – daje se mogućnost da slika živi u ovom vremenu, da se spajaju vremena, da sve što je na njoj pripadne našem vremenu. I, obratno, da mi pripadnemo njenom vremenu, da se stvori jedna celovitost gledanja na stvari, da sve postane ili lakše objašnjivo ili pristupačno, kao što ja očekujem da jednog dana moje slike neko tretira na svoj način, s tim da me ne povređuje, da mi ne unakažava lice, kao što su njoj činili. Nova serija slika, koju uskoro započinjem, predstaviće odnos Mona Lize prema onome što će se njoj događati iza leđa, s tim da ona prelazi na levu stranu slike. Možda će to biti i šaljivi događaji, ali uglavnom ono što se ljudima odvija iza leđa nije lepo.

Pitanje leve strane biće na kraju pitanje ne samo njene nego i naše budućnosti, jer i nama neko radi iza leđa.